Post by boroslav on Mar 30, 2011 11:36:50 GMT -5
Rusija na pragu ozbiljnih iskušenja
Aleksandar Dugin
sreda, 30. mart 2011.
Razvoj politièke situacije u Rusiji poslednjih meseci, stvara oseæaj, da se vlast odluèno orijentisala ka restauraciji, u punoj meri, tog „liberalnog“ projekta, kojeg je veæ pokušala da realizuje 1990-tih godina, kako na spoljnopolitièkoj areni, tako i unutar države. Pri tome, dalji razvoj situacije u savremenoj Rusiji, direktno je povezan sa konkretnim liènostima tzv. vladajuæeg tandema.
Sve poslednje pseudoliberalne inicijative, svi ti simbolièni gestovi, poput spomenika Jeljcinu, odlikovanja Gorbaèova, kitnjastih govora na raèun obojice i odgovarajuæa propagandna slika u elektronskim medijima, ostvaruju se paralelno sa sve više proamerièkim kursom, koji se sprovodi na spoljnopolitièkoj sceni. Ovde èak nije reè o samoj štetnosti liberalno-zapadnjaèkog projekta (o tom se pitanju ne mora èak ni razmišljati), veæ o njegovom demonstrativno otvorenom izvoðenju, jer nije moguæe da na samom vrhu ne shvataju, da sve to stvara, kod preovlaðujuæe mase stanovništva otvoreno otuðenje, i to od celokupne vertikale vlasti, koja se sa tolikom mukom gradila više godina. I sve se to radi u godini dve federalne izborne kampanje, kada je, reklo bi se, potpuno suvišno srditi stanovništvo zemlje.
Za ovo mogu postojati samo dva logièka objašnjenja. Prvo – mi imamo posla sa finalnom fazom specijalnog projekta, kojeg je razradio Vladimir Putin još nekoliko godina ranije. Putin je posebno proraèunao, da æe upravo Medvedev, sa svojim liberalno-prozapadnim usmerenjem, odgurnuti od sebe biraèe i jednostavno neæe moæi da bude reizabran za drugi mandat, i da æe se na funkciju predsednika, uz aplauze naroda, vratiti on sam. I tada æe postati razumljivo, zašto je Putin 2007. godine, izabrao baš Medvedeva, a ne „državnike“ poput Sergeja Ivanova i Viktora Zubkova. Poslednji, sprovodeæi u celosti putinovsku liniju, zbog našeg kvazimonarhijskog politièkog ustrojstva, mogli bi da steknu tokom svog predsednikovanja, isuviše veliku politièku težinu. I tada bi Putinu bilo komplikovanije da se ponovo vrati u predsednièku fotelju, kako je on moguæe zamislio.
Ali, može biti, da je sve to tek pretpostavka, i da je Putin u stvarnosti, istomišljenik Medvedeva i da je neoliberalni prozapadni pravac njihovo zajednièko delo. U tom sluèaju samu liènost Putina trebalo bi potpuno ponovo oceniti. Tada se možemo prisetiti i njegovog rada kod Sobèaka (nekadašnjeg gradonaèelnika Sankt Peterburga, prim. N.V.), i u administraciji Jeljcina, zakonskih garancija koje je dao Jeljcinu i još mnogo èega. I tada, cela epoha s poèetka 2000-tih poèinje da dobija sasvim drugaèiji izgled.
Onda treba priznati, da je buduænost države sasvim žalosna. Rasplamsavajuæi požar na Severnom Kavkazu, paraliza struktura vlasti koje korupcija ne da razbija veæ razjeda kao radijacija, otvorena politika potkopavanja ostataka duhovnih korena i masovna debilizacija u kojoj je štetoèinska reforma obrazovanja tek neznatni deo i produbljujuæa socijalna nepravda – eto deliæa tih faktora koji vode Rusiju ka propasti. I ako se ovakav kurs ne samo svesno sprovodi, veæ æe biti produžen i dalje, i to još pod otvorenim zapadnim pokroviteljstvom, katastrofa æe se desiti veæ u godinama koje slede.
Meðutim, èak i ako Putinu uspe, nezavisno od njegovih istinskih namera 2007-2008. godine, da se vrati u predsednièku fotelju to više neæe biti onaj Putin kojeg je zemlja poznavala s poèetka 2000-tih. Tada je on bio predsednik u kog su polagane nade i sa njegovom liènošæu su povezivana maštanja o obnovi poretka i pravednosti, i državne velièine Rusije. I govoreæi otvoreno, on je uèinio mnogo toga u tom pravcu, zbog èega su mu opraštani oèigledni promašaji.
Ali posle toga, kada je on predao vlast Medvedevu, za sve što se èinilo u ove èetiri godine, u oèima naroda odgovoran je baš Putin. Ne Medvedev, veæ onaj ko je njega postavio. A to nisu samo èetiri izgubljene godine – tokom tih godina država je u mnogim aspektima vraæena unazad, i sada ti problemi koji su postojali 2007-2008. godine i koji su mogli biti rešeni narednih godina su se pokazali zanemarenim, skoro do razmera katastrofe.
Ispada (èak i u samom najboljem sluèaju), da je Putin osmislio i ostvario lukav polittehnološki projekat „odlaska-vraæanja“ na funkciju predsednika, dok je državi naneta veoma velika šteta. Može li se to oprostiti politièkom delatniku? Posebno onom u kog je narod polagao tako velike nade?
Veæ je potpuno jasno, da èak i da se vrati na mesto predsednika, Putin neæe uživati onu podršku koju je nekada imao. A da bi rasèistio to nasleðe, njemu bi trebala podrška naroda i oštre, veoma grube mere, pri èemu uopšte nije sigurno da je on psihološki spreman za ovo poslednje.
Moguæa je još jedna varijanta. Neka je Putin i planirao predavši vlast Medvedevu, da se vrati u predsednièku fotelju za èetiri godine. Meðutim, sada su se oko Medvedeva veæ okupile ne samo pristalice liberalno-zapadnjaèkog kursa, poput zloglasnog INSOR-a (ruski think tank izrazito atlantistièkog usmerenja, prim. N.V.), veæ i kompradorska oligarhija i znaèajan deo državnog aparata. I njima je podrška Zapada zagarantovana. I ako te snage zaista ne žele Putinov povratak na funkciju predsednika, one mogu preduzeti najgrublje mere. Upravo najgrublje!
Ali, èak i da Putin uspe da sa tim izaðe na kraj, brod ruske državnosti je toliko raskliman da je neizvesno kako æe on uopšte preživeti masovni pritisak Zapada. A u to, da æe on u sluèaju Putinovog povratka uslediti, pri tome sa nesluæenom snagom veæ danas ne treba sumnjati. Svaka država ima ranjive taèke, i ako se po njima sistematièno i jako udara, nju je moguæe razrušiti. A Rusija takvih slabih mesta ima veoma mnogo.
Uostalom, ako se Putin vrati samo zarad toga kako bi produžio liberalno-zapadni smer, koji je sada tako upeèatljivo obeležio Medvedev, to æe verovatno samo ubrzati agoniju države. U formirajuæoj situaciji u Rusiji na moju veliku žalost uopšte nema pozitivnih rešenja: postoje loša i/ili veoma loša.
Jedino pozitivno rešenje moglo bi da bude totalno preureðenje ruske države na nacionalnim, zdravim naèelima. Ipak, za to je potrebna, ili volja ka preobražaju „na vrhu“, ili volja naroda, manifestovana „odozdo“. Meðutim, ja danas ne vidim pretpostavke, niti za jedno, niti za drugo.
(Preveo: Nebojša Vukoviæ)
Aleksandar Dugin
sreda, 30. mart 2011.
Razvoj politièke situacije u Rusiji poslednjih meseci, stvara oseæaj, da se vlast odluèno orijentisala ka restauraciji, u punoj meri, tog „liberalnog“ projekta, kojeg je veæ pokušala da realizuje 1990-tih godina, kako na spoljnopolitièkoj areni, tako i unutar države. Pri tome, dalji razvoj situacije u savremenoj Rusiji, direktno je povezan sa konkretnim liènostima tzv. vladajuæeg tandema.
Sve poslednje pseudoliberalne inicijative, svi ti simbolièni gestovi, poput spomenika Jeljcinu, odlikovanja Gorbaèova, kitnjastih govora na raèun obojice i odgovarajuæa propagandna slika u elektronskim medijima, ostvaruju se paralelno sa sve više proamerièkim kursom, koji se sprovodi na spoljnopolitièkoj sceni. Ovde èak nije reè o samoj štetnosti liberalno-zapadnjaèkog projekta (o tom se pitanju ne mora èak ni razmišljati), veæ o njegovom demonstrativno otvorenom izvoðenju, jer nije moguæe da na samom vrhu ne shvataju, da sve to stvara, kod preovlaðujuæe mase stanovništva otvoreno otuðenje, i to od celokupne vertikale vlasti, koja se sa tolikom mukom gradila više godina. I sve se to radi u godini dve federalne izborne kampanje, kada je, reklo bi se, potpuno suvišno srditi stanovništvo zemlje.
Za ovo mogu postojati samo dva logièka objašnjenja. Prvo – mi imamo posla sa finalnom fazom specijalnog projekta, kojeg je razradio Vladimir Putin još nekoliko godina ranije. Putin je posebno proraèunao, da æe upravo Medvedev, sa svojim liberalno-prozapadnim usmerenjem, odgurnuti od sebe biraèe i jednostavno neæe moæi da bude reizabran za drugi mandat, i da æe se na funkciju predsednika, uz aplauze naroda, vratiti on sam. I tada æe postati razumljivo, zašto je Putin 2007. godine, izabrao baš Medvedeva, a ne „državnike“ poput Sergeja Ivanova i Viktora Zubkova. Poslednji, sprovodeæi u celosti putinovsku liniju, zbog našeg kvazimonarhijskog politièkog ustrojstva, mogli bi da steknu tokom svog predsednikovanja, isuviše veliku politièku težinu. I tada bi Putinu bilo komplikovanije da se ponovo vrati u predsednièku fotelju, kako je on moguæe zamislio.
Ali, može biti, da je sve to tek pretpostavka, i da je Putin u stvarnosti, istomišljenik Medvedeva i da je neoliberalni prozapadni pravac njihovo zajednièko delo. U tom sluèaju samu liènost Putina trebalo bi potpuno ponovo oceniti. Tada se možemo prisetiti i njegovog rada kod Sobèaka (nekadašnjeg gradonaèelnika Sankt Peterburga, prim. N.V.), i u administraciji Jeljcina, zakonskih garancija koje je dao Jeljcinu i još mnogo èega. I tada, cela epoha s poèetka 2000-tih poèinje da dobija sasvim drugaèiji izgled.
Onda treba priznati, da je buduænost države sasvim žalosna. Rasplamsavajuæi požar na Severnom Kavkazu, paraliza struktura vlasti koje korupcija ne da razbija veæ razjeda kao radijacija, otvorena politika potkopavanja ostataka duhovnih korena i masovna debilizacija u kojoj je štetoèinska reforma obrazovanja tek neznatni deo i produbljujuæa socijalna nepravda – eto deliæa tih faktora koji vode Rusiju ka propasti. I ako se ovakav kurs ne samo svesno sprovodi, veæ æe biti produžen i dalje, i to još pod otvorenim zapadnim pokroviteljstvom, katastrofa æe se desiti veæ u godinama koje slede.
Meðutim, èak i ako Putinu uspe, nezavisno od njegovih istinskih namera 2007-2008. godine, da se vrati u predsednièku fotelju to više neæe biti onaj Putin kojeg je zemlja poznavala s poèetka 2000-tih. Tada je on bio predsednik u kog su polagane nade i sa njegovom liènošæu su povezivana maštanja o obnovi poretka i pravednosti, i državne velièine Rusije. I govoreæi otvoreno, on je uèinio mnogo toga u tom pravcu, zbog èega su mu opraštani oèigledni promašaji.
Ali posle toga, kada je on predao vlast Medvedevu, za sve što se èinilo u ove èetiri godine, u oèima naroda odgovoran je baš Putin. Ne Medvedev, veæ onaj ko je njega postavio. A to nisu samo èetiri izgubljene godine – tokom tih godina država je u mnogim aspektima vraæena unazad, i sada ti problemi koji su postojali 2007-2008. godine i koji su mogli biti rešeni narednih godina su se pokazali zanemarenim, skoro do razmera katastrofe.
Ispada (èak i u samom najboljem sluèaju), da je Putin osmislio i ostvario lukav polittehnološki projekat „odlaska-vraæanja“ na funkciju predsednika, dok je državi naneta veoma velika šteta. Može li se to oprostiti politièkom delatniku? Posebno onom u kog je narod polagao tako velike nade?
Veæ je potpuno jasno, da èak i da se vrati na mesto predsednika, Putin neæe uživati onu podršku koju je nekada imao. A da bi rasèistio to nasleðe, njemu bi trebala podrška naroda i oštre, veoma grube mere, pri èemu uopšte nije sigurno da je on psihološki spreman za ovo poslednje.
Moguæa je još jedna varijanta. Neka je Putin i planirao predavši vlast Medvedevu, da se vrati u predsednièku fotelju za èetiri godine. Meðutim, sada su se oko Medvedeva veæ okupile ne samo pristalice liberalno-zapadnjaèkog kursa, poput zloglasnog INSOR-a (ruski think tank izrazito atlantistièkog usmerenja, prim. N.V.), veæ i kompradorska oligarhija i znaèajan deo državnog aparata. I njima je podrška Zapada zagarantovana. I ako te snage zaista ne žele Putinov povratak na funkciju predsednika, one mogu preduzeti najgrublje mere. Upravo najgrublje!
Ali, èak i da Putin uspe da sa tim izaðe na kraj, brod ruske državnosti je toliko raskliman da je neizvesno kako æe on uopšte preživeti masovni pritisak Zapada. A u to, da æe on u sluèaju Putinovog povratka uslediti, pri tome sa nesluæenom snagom veæ danas ne treba sumnjati. Svaka država ima ranjive taèke, i ako se po njima sistematièno i jako udara, nju je moguæe razrušiti. A Rusija takvih slabih mesta ima veoma mnogo.
Uostalom, ako se Putin vrati samo zarad toga kako bi produžio liberalno-zapadni smer, koji je sada tako upeèatljivo obeležio Medvedev, to æe verovatno samo ubrzati agoniju države. U formirajuæoj situaciji u Rusiji na moju veliku žalost uopšte nema pozitivnih rešenja: postoje loša i/ili veoma loša.
Jedino pozitivno rešenje moglo bi da bude totalno preureðenje ruske države na nacionalnim, zdravim naèelima. Ipak, za to je potrebna, ili volja ka preobražaju „na vrhu“, ili volja naroda, manifestovana „odozdo“. Meðutim, ja danas ne vidim pretpostavke, niti za jedno, niti za drugo.
(Preveo: Nebojša Vukoviæ)
www.nspm.rs/savremeni-svet/rusija-na-pragu-ozbiljnih-iskusenja.html
